1. Bil je jedon, Njunkalo su ga zvoli. Bil je siromah, a zivil je u Dobru luku. Cilo njegova imovina sastojola se je ol pokretne imovine, a to je bila koza i tovor. I kal bi mu nestalo spize, ča ni mogal u Dobru luku noć, bil bi isal u pajiz i bil bi čagod prodol za kupit spizu. Somo je kol njega bila jelna interesantno stvor – ča on ni nikal kupovol ono ča je on želil, nego ono ča je mogal. A ni puno mogal.
  1. I jelnega dana, napartil on tovara dor i isal to prodat u pajiz. Prodol on darva, isal po butigami i kupil nisto viverih, napartil i oputil se nose pul Dobre luke.
  1. Dosal on pol Crikvu svetega Ciprijana i vidi on sila naroda gre u crikvu. Promisli on da bi vajalo iskoristit priliku, kal je vej usput, za poć u crikvu. Ni bil odovna u crikvu, a kal je ovako usput, vajo iskoristit priliku.
  1. I veže Njunkalo tovara za vrota ol Markota Mušunova konobe i ide on u crikvu u onu robu od lavura, ali kal je usput, vajo iskoristit priliku.
  1. Došlo vrime da judi gredu pri bogu. Stali judi i žene u red za se pričestit, a stol i on. Računo on, kal je ovako usput, vajo iskoristit priliku. I dosal on do oltora i klekal. Sklopil on ruke, otvoril justa i zatvoril oči. I čeko. Pop pričestije i kal je došal do njega, gledo ga, a ko će pričestit tako nevojnega čovika! Priskočil on njega i pričestije daje. A Njunkalo kleči i daje, otvorena justa, zatvorene oči i čeko. Ma sad se i pop počel mislit: „Ako ga ne pričestin, ča će mi narod reć, a opet tako destrutega čovika pričestit, kako ću?“ I kal je bilo, ovi, ča ih je pop pričestil, dvigli se, išli ća, a Njunkalo čeko, zatvoril oči, ča on jadan zno ča se dogođo.
  1. I došla drugo ringera za se pričestit, a pop ča će, okrenil se on prema onemu ministrantu, čeriku, kako mi rečemo, i olkinul mu botun ol košuje, istor ga onin tovajolon i buta ga na gvanćeru meju hostije. Pričestije on daje. Ma kad je došal opet do Njunkalota, butol on njemu gvanćeru pol brodu i «Gospodine nisam dostojan da uđeš pod krov moj, nego samo reci riječ i ozdravit će duša moja. Amen!» A Njunkalo otvoril oči, zatvoril justa, dvigal se i pomalo pul vrot ol crikve.
  1. Obavil on posol i gre on ća. Ma niko tvordo hostija, ne more se rastampat. Ča će sal? Hitit je vonka, sačuvoj Bože!, prigrist, ma ako islomi ona dvo zuba ča još imo, bit će i gore. A ni druge, vajo je pogučat.
  1. I forcol se on i pogučol je botun od kotule onega ćerika. Ma kojo tvordo hostija!, misli se Njunkalo. Sal da je bilo zabeštimat, ali ko će zabeštimat – Bog u parsima! Dosal on vonka na šamatorij i vidi Gorgota Linčirova.- A Gorgo?
    – E.
    – A jeste se i vi pričestili?
    – Bome, jeson.
    – A ča von je dol?
    – Ča mi je dol, bome, tilo Isusovo!
    – A meni kost!

 

Kazivač: Stipe Marinković Vergo (zaselak Serenjok 1914. – 1990.)

Dobro luka – uvala na sjeveroistočnoj obali Visa (1).

tovor – magarac (1).

spiza – hrana (1).

pajiz – grad (1).

čagod – štogod (1).

napartil on tovara dor – naprtio na magarca drva (2).

butiga – prodavaonica (2).

viveri – živežne namirnice (2).

oputit se – uputiti se (2).

nose – natrag (2).

sila naroda – mnoštvo ljudi (3)

konoba – vinski podrum (4).

roba od lavura – radna odjeća (4).

judi gredu pri bogu – ljudi se pričešćuju (5).

nevojni čovik – jadan, bijedan čovjek (5).

destrut – neuredan (6).

ringera – niz ljudi (6).

ćerik – ministrant (6).

olkinul mu botun – otkinuo mu dugme (6).

istor ga onin tovajolon – obrisao ga onim ubrusom (6).

buta ga na gvanćeru – stavi ga na pliticu (6).

meju – među (6).

butol on gvanćeru – stavio on pliticu (6).

rastampat se – otopiti se (7).

hitit je vonka – baciti je van (7).

pogučat – progutati (7).

forcat se – učiniti što na silu (7)

tvord – tvrd (7).

zabeštimat – opsovati (8).

pogučat – progutati (8).

šamatorij – crkveno predvorje (8).

Pripovjedač postiže efekt komike narativnim postupkom presijecanja različitih semantičkih polja – sfere sakralnog i profanog: Semantičko polje euharistijskog čin susreta sa simboličkim tijelom Isusovim presijeca semantičko polje trivijalnog, profanog – obavljanje usputnog posla: „Obavil on posol i gre ća.“ Tim presijecanjem semantičkih polja sakralnog i profanog ili duhovnog i tjelesnog postiže efektnu poantu na kraju kada siromah, koji je umjesto hostije dobio od svećenika na jezik dugme, saznaje od drugog pričesnika da mu je svećenik dao „tilo Isusovo“, na što on reagira ironijskom konstatacijom da je njega (siromaha) dopala „kost“ Isusova, (tvrda, neraspadljiva „hostija“ od ministrantova dugmeta).