1. Kal son bil moli nison poznavol postole, uvik bos, a bilo je papučih, onih sašivenih od tele. Ma mi dica imali smo debele poplate kako smo vazda bili bosi. Igrali smo i na balun. Ako parst polbiješ obo stinu – to će zarest, ako iskidoš papuče, ko će jih napravit! Taku je bilo vrime.

2. A gušćerica mi je bila nojvećo zabava. Posteja mi je vako bila uza zid. Kal bi se probudil, bil bi gledol hoće iz koje rape izvirit koja gušćerica. Kal ona izviri, a jo udren i ona se povuče. Onda gledon di će opet povirit. A ona unutra kroz zid gre, gre, gre, onda izviri na drugu misto, a jo hop – ona uteče, onda opet na drugu misto poviri. To mi je bila nojvećo zabava. Ona je bila kurjoža, ona je tila vidit ki to vrog nju tuče.Interesantni su bili zidi moje kuće.

3. Jelnega jutra jo son spol. Ovako, bil je goj, prid kućon je bil goj, bilo je zagojeno, bili su bori, ni se smilo brat. Tu je bila komunsko šuma. Bili su veli bori, gusto šuma. Čul son jo kroz son da je niko uzbuna u kuću, kolo kuće. Ali jo son bil moli i okrenil son se na drugu bondu i opet zaspol.

4. Kal son se probudil, otvoril jo oči, a vidin jo onamo sve one bore, oni goj. Vidin iz posteje. To hoće reć da se još nison probudil, da još spin, da mi se snije. Gledon jo di son se vo nosal, di son jo. A ni, ne spin, nego pala lastovica ol kuće, arinol zid ol kuće. Srića da je zid pol pul vonka, a ne pul nutra jer bi me bile stinje na posteju nakargale.

5. I onda barba Roko i ovi svi borbe i svi susidi – jo gledon – a oni već ugrodili barz pol metra zida. Cilo selo došlo i svak grodi, nosi stine – čoviku pala kuća. Ala oni to do noći sve štampali.

6. To je bila kuća umartvo. Mi smo se čudili zoč su judi pri grodili umartvo. Nikor ol težokih ni imol svoju vlastitu zemju. Sve je bilo gospode gore po Dračovemu poju. A ti nisi smil na tuju zemju grodit uživo, jerbo ako ugrodiš uživo, onda si dobil poces. Nimo te vej pravo potirot, a ako si ugrodil umartvo more te u svaku doba potirot i razvolit kuću. Morali su tako grodit jer ti vlasnik ne bi dozvolil da grodiš uživo. To je bila zemja Pomotova, šjor Iveta, Kargotićevo, cilu Dračevu poje.

7. Ali interesantna je bila ta kuća umartvo. Potok je zimi kroz nju tekal, ispol pločih ol kuverte proziralo se je nebo, zidi su bili živi, puni beštijama, a nojdražje su mi bile gušćerice.

Kazivač: Stipe Marinković Vergo (zaselak Serenjok 1914. – 1990.)

umartvo– način gradnje kamenog zida bez vezivog materijala.

papuče – obuća  za rad u polju domaće proizvodnje (1).

tela – jako, jedreno platno (1).

debeli poplati – debela koža na tabanima (1).

igrat na balun – igrati nogomet (1).

polbit parst – ozlijediti udarcem nožni prst pri bosonogu kretanju (1).

kurjoz – radoznao (2).

goj – šumarak (3).

zagojeno – pošumljeno(3).

komunsko šuma – općinska šuma (3).

bonda – strana (3).

lastovica ol kuće – sljemenski zid kuće (4).

arinat – rasuti se, srušiti se (4).

nakargat – poklopiti teretnim predmetom (4).

borba – ujak ili stric (5).

barz – možda (5).

štampat – dovesti u red (5).

Dračovu poje – jedno od najvinorodnijih polja na središnjem platou otoka Visa (6).

uživo – način gradnje kamenog zida s vezivnim materijalom (6).

poces – pravo vlasništva (6).

razvolit – srušiti gradnju (6).

ispol plocih ol kuverte – ispod ploča od krova (7).

beštijom – gamad (7).

Tema ove facende je „kuća umartvo” – kuća zidana kemenom bez vezivnog maltera, s krovom od kamenih ploča. Takve skromne potleušice gradili su viški težaci koji su radili na zemlji veleposjednika, imućnih Višana, hvarskih plemića ili na crkvenoj zemlji. Na takvim imanjima težaci su podizali, uz pristanak vlasnika, kamene kućice sa samo jednom prostorijom za svoju obitelj, uz uvjet da kuća nije građena uz pomoć vezivnog materijala kako težak, prema tadašnjim zakonima, ne bi mogao steći posjed. U slučaju da je vlasnik otkazao posao težaku, težak nije imao pravo na kuću građenu suhozidom te ju je vlasnik mogao srušiti.

Čudesna priča Višanina Stipeta Marinkovića Vergota o kući građenoj suhozidom, o kući„živih“ zidova punim buba i gušterica, priča ispričana iz perspektive dječaka koji se budi i vidi srušen zid svoje kuće koji se slučajno tokom noći nije srušio na njega. Priča koja humorom, potenciranim naivnom dječjom percepcijom stvarnosti prevladava egzistencijalnu dramu viškog težaka, bez vlastite zemlje, koji kao nadničar dobiva pravo da na tuđoj zemlji, koju obrađuje, podigne za svoju obitelj skromnu kućicu pokrivenu kamenim pločama,  ali bez vezivnog materija  kako ne bi stekao vlasničko pravo na tuđoj zemlji.

Tako je bilo sve do godine 1927. kada je Agrarnom reformom težak-najamnik dobio vlasništvo nad zemljom koju je obrađivao, a vlasnika je obeštetila država. Tek tada je po prvi put težak imao pravo upotrijebiti vezivni materijal pri gradnji svoje kuće.

Ta socijalna drama, koja je kontekst ove priče, u samoj priči nije aktualizirana ni s pozicije pripovjedača, ni s pozicije, lika – djeteta koje doživljava urušavanje zida svoje kuće, uz izvjesnu pogibelj koja je mimoišla njega i njegovu obitej. Pitanje je bilo slučaja hoće li se zid srušiti prema vani ili prema unutrašnjosti kuće s tragičnom posljedicom. Ali umjesto drame pripovjedač završava priču dječjom zaokupljenošću igrom „živim zidovima” kuće “umartvo”.