Kad je obid svak je sretan za našim stolom, samo ja nisam. Nisam sretan jer znam da će skoro noć. A noć počinje kad ja moram poslije ručka leć u krevet, a u sobi je mrak jer su škure zatvorene. Jer da djeca moraju spat. Da niko ne smi lupat  jer otac mora spat. Otac je cijelu noć veslao u loji i oči su mu krvave jer ne spava po noći, a sad da je vrijeme od spavanja jer da ribari moraju spati. A Pavulin ne mora spati jer njemu otac nije ribar. Ni Andro ne mora spati ni Jakša. A ja moram jer meni da otac po noći ne spava pa mora sada kada je najljepše za se igrat. Baš sada kada je sunce i kad cvrčci cvrče. A cvrčci ne moraju spati. Oni najviše cvrče kad je sunce najvruće i kad moj otac mora ić leć. I baš njih briga što on vesla i po noći ne spi. Oni se svi smiju jer nono priča smiješnu priču. A meni nije smiješno jer sam tužan. Jer je u sobi mrak. I onda nema ničega nego se mora spat. A meni se ne spi. A ja onda mislim. A Pavulin i Andro igraju na šćinke. Na ulici. Pavulin ima šćinke kakve niko nema. Stigle su mu u paketu iz Amerike. Ima žutih i zelenih i modrih. To su caklenke. Ima i crvenih. A imam ih i ja, ali Pavilinove su ljepše. A ima Pavulin i jednu šćinku u kojoj je zeleni propeler pa kad se vrti kao propeler da se vrti. Zeleni. A ima i jedan veliki karabilo koji ima puno boja. Karabilo je veći od caklenke. Pavulin gađa caklenkama najbolje u našoj ulici. A je ne znam kao on. On je stariji pa on zna. A da moram baš sada leć. Nono je počeo još jednu priču pa me nije majka odvela u kamaru da spavam dok ne završi priča. A nono voli pričati kad mi sjedimo za stolom. I svi se smiju kad nono priča samo ja se ne smijem jer znam da ću sad u krevet. A onda je noć. A kad je noć onda nema ništa. Ušao sam u krevet i majka je zatvorila vrata. Znam ja, ona je budna, ona ne spava, ona pazi da ja ne pobjegnem iz kamare. Ona po kući hoda u čarapama da je nitko ne čuje. A Pavulin je na ulici. I Andro je na ulici. Oni igraju na šćinke. Čujem ja u kamari kako oni pričaju. A onda majka zatvori škure i kaže mi da spavam i da mi treba sna jer da sam trčao, jer da sam plivao. U sobi je mrak. A ja čujem kako sat na kampanelu tuče sate. I brojim: jedan, dva, tri … sve do dvanaest. Sada je podne. Sije sunce, a meni je noć. A cvrčci cvrče. U mraku se može vidjeti i ono što ne postoji. I ja vidim veliki brod. I ja i Pavulin smo na brodu. I putujemo u Indiju. Indija je daleko. I mi putujemo. A more je veliko i ne vidi se ništa nego samo more i nebo, i more i nebo. I valovi su veliki kao kuće. Vapor putuje, a iz njegove trumbe izlazi dim i ide u nebo. I lete kalebi za nama. Pavulin mi kaže da je Indija crvene boje i da su tamo slonovi i da ljudi jašu na slonovima. A da slonovi imaju surle s kojima mogu piti vodu. I da imaju velike uši. Ti slonovi. U Indiji. A Indija je daleko, daleko. I treba puno spavati dok ne stignemo u Indiju. A naš vapor je veliki. Pavulin kaže da će sad on biti kapetan, a mene je strah da on ne pogriješi put. Tuuuuuuuu trubi naš vapor. To kapetan pozdravlja drugi vapor. Pavulin ima kapu kao pravi kapetan. On ima dalekozor i gleda u daljinu da vidi gdje je Indija. A Indije još nema. Indija je daleko. Slon je bio veliki, ogroman. Uplašio sam se kad je stao ispred mene. A onda je počeo tuliti onom svojom surlom kao vapor. Čula se sirena iz njegove surle i ja sam se probudio. Negdje je bio požar. To je vatrogasna sirena. Negdje gori. I vatrogasci sada trče da ugase požar. Koliko sam dugo spavao? Već smo bili stigli u Indiju. Pavulin i ja. Preokooceanskim. A sad sam u kamari i na plafonu gledam kino. Isto kao kino. Na plafonu vidim Pavulina i Androta kako na ulici igraju na šćinke. Na škurama je mala rupica i sunčeve zrake na plafonu moje kamare prikazuju kino. Pavulin i Andro i Jakša na zemlji moje ulice igraju na šćinke. Sve se vidi kao da je kino. A oni ne znaju da ih ja vidim. Oni su kao da su pravi, a nisu jer su na plafonu. I viču, a ja ih čujem sve što oni govore i vidim kako gađaju caklenkama. Da sam s njima ne bih vidio kino. Kako je to slika s ulice ušla u moju sobu? Želim ih dodirnuti da vidim jesu li stvarni. Ali plafon je visoko. A baš kao da su stvarni. Kako to da mogu  biti i na ulici i na mom plafonu? Ali su na plafonu naopačke pa su im glave dolje, a noge gore. I trče tako s nogama gore a glavama dole. Oni mi neće vjerovati kad im kažem da sam ih gledao u kinu i da su bili svi naopačke. Reći će da lažem. A jesu. Moja kamara postaje zanimljiva. U njoj mogu gledati kino i vidjeti sve tko prolazi ulicom. U mojoj sobi svi sa ulice su naopačke pa su smiješni. I mačka je naopačke pretrčala preko ulice. A sve se vidi kao da sam na ulici. A nisam, nego sam u krevetu. Puno se može vidjeti zatvorenih očiju. U mraku ima svjetla i vidi se kao da je dan. I ono čega nema se može vidjeti. Valja mi naučiti gledati zatvorenih očiju. Jer moj otac je ribar pa danju spava. I majka ide po kući u čarapama, a ja gledam kino na plafonu moje kamare. A naučio sam gledati i kad zatvorim oči. A kad se zatvori oči onda se najbolje vidi jer se vidi i ono čega nema. Majka je ušla u sobu i otvorila škure. Noć je završila i opet je bio dan. Na plafonu je bila dugačka kosa crta koja je prova prekooceanskog broda. Majka se čudila što nisam odmah skočio s kreveta. Rekao sam joj da mi se još spava i ona je otišla. A nije mi se spavalo. Gledao sam u onu kosu pukotinu u plafonu. Bila je to prova od prekooceanskog broda. Volio sam još putovati. Pavulin je bio kapetan, a ja sam bio kormilar. On je zapovijedao, a ja sam vrtio kormilo. Put je bio dug. I pjenilo se more ispred naše prove. Kino je završilo, ali ja sam još uvijek plovio put Indije kao i onda kad sam bio bolestan, pa sam cijeli dan mogao gledati u plafon kako naš brod plovi put Indije. Lijepo je biti bolestan. Onda ti svi donesu naranče i slatkiše. I možeš koliko hoćeš gledati u plafon ogromnu provu vapora koji plovi u Indiju. A Indija je daleko. Jako, jako daleko.