Jutros me je majka probudila jako jako rano. Još je bio mjesec i zvijezde su još bile. Rekla je majka da sad će skoro svanuti pa će ti doć Pavulin pa ćete zajedno otići sinjat red na Dragovodu. Još mi se je malo spavalo, ali sam odmah skočio iz kreveta jer će doći Pavulin za poć sinjat red. Još je mrak pa se mi djeca bojimo kad je mrak jer put do Dragovode prolazi pored groblja. A po noći idu mrtvi. Skoro će svanuti, pa ćemo ići. Majka mi je dala grotac. Ja da sam već veliki, rekla je, “ti možeš nositi grotac.” Ja da sam već veliki. Da će biti puno grocih rekla je, a vaše groce stavite iza zadnjega i da čuvamo red za vodu, “a ja ću doći”, rekla je, “a ja ću doći.” Ja najviše volim piti hladnu vodu iz Dragovode kad majka donese veliki grotac vode na glavi. Ona zna kako se nosi voda na glavi. To sve ženske znaju. Napravi se od krpe okrugla špara pa se stavi na glavu, a na šparu se stavi grotac s vodom pa se nosi. Majka niti na pridržava rukom grotac, nego ga nosi kao da joj je zalijepljen za glavu. Ja to ne bih znao. To je ženski posao. Mi muški nosimo na ramenu. Ali vodu nose samo ženske. Onda majka stavi grotac pun vode na banak u kuhinji. Onda mi svi grabimo vodu velikom kacijolom I ulijevamo u vrč ili u čaše. Otac je sretan kad dođe doma i kad se napije friške vode iz Dragovode. On bude jako jako žedan kad se vrati iz vinograda, pa odmah pije iz kacijole. I kaže “aah” i kaže uvijek “Ca je dobra!” Stariji govore da ne pamte ovakvu sušu, da već četiri mjeseca nije pala kap kiše. Zemlja je vrela od sunca. Kad je sunce visoko, teško je hodati po zemlji jerbo peče tabane nama djeci. Pa se igramo u hladu iza kuće. Došao je Pavuli, a nebo je iznad brda Orlovice već počelo biti svijetlo. Krenuli smo prema Dragovodi i nosimo prazne groce. Pavulin kaže da će doći vodonosac. Svi govore da dolazi vodonosac. To je vojni brod koji donosi vodu. Pavulinova tetka udata je za oficira pa će njima vodonosac napuniti gustirnu. Nama neće jerbo mi da nemamo oficira. A nemamo ni gustirnu.  A i da je imamo, bila bi prazna. Sve su gustirne prazne pa žene čekaju red na Dragovodi. Ima već puno žena koje s praznim grocima idu prema Dragovodi. Mi smo brži jer mi možemo trčati pa ih prestižemo. Pavulin priča o vodonoscu, da je to puno veliki brod od gvožđa i da je pun vode. I da je veći od vapora i da će sigurno doći. “A vi nemate oficira”, rekao je. Zato ja imam amerikanski balun. “A šta će ti kad nije okrugao”, rekao je, “a šta će ti.” Ali je zato amerikanski! “A moja majka”, kaže Pavulin, “neće morati po vodu” jer da će njima vodonosac donijeti punu gustirnu vode. Kada smo došli do groblja nestale su zvijezde na nebu, a mjesec je postao blijed, i cvrčci su počeli cvrčati u visokim čempresima što su rasli pored grobova. “Po danu nema mrtvih”, rekao je Pavulin. Moja pranona, pričam Pavulinu, nije se bojala mrtvih. Ona je po noći išla po vodu kad nema nikoga i nije potrebno čekati red. Sad više ne može jer je bole noge. Po dva puta ona bi do zore donijela grotac vode sa Dragovode. I kamen je nosila na glavi kad su gradili našu kuću. Dva kamena je nosila mazga, a jedan veliki, moja pranona. Dvojica muških bi joj digli kamen na glavu i ona bi ga odnijela do naše kuće koju su zidari gradili. Ona je bila jaka. Nije se bojala ni zmija. A sad je bole noge. Ona je živjela na brdu prije nego što su sagradili kuću od kamena, a sad je bole noge. Ali gustirnu nisu sagradili jer došlo je sedam mršavih krava koje su pojele sedam tustih krava. Tako mi je pričala pranona o Josipu Pravednome i faraonu. A faraon nije znao što su mršave krave ni što su tuste. Pa mu je Josip Pravedni protumačio san koji je on usnio pa nije znao što to znači. A Josip Pravedni je znao, pa mu je rekao, faraonu, da su to gladne godine koje su pojele site.  A to je bilo u Egiptu gdje ima piramida. Moja majka ih je vidjela kad je bila u Zbjegu. Piramide. To kad je bio rat pa su s otoka krenuli parobrodom u Egipat. Pavulin nije znao ništa o Josipu Pravednomu, a ni o Egiptu. Ništa nije znao. A ja sam znao jerbo je meni pričala pranona. Obo Josipu Pravednomu. A nona je rekla da su našu gustirnu pojele mršave krave, a da su kuću sagradile tuste. Jerbo da je njen otac puno puno ulovio sardela kad su bile tuste krave. Ja nikad nisam vidio kravu. Samo sam vidio volove kad ih dovedu parobrodom pa ih vode u macel da ih ubiju jer nedjeljom se kuha juha od volujeg mesa. Stigli smo na Dragovodu. Bilo je već puno žena. Neke su došle i po noći jer voda u bunaru dolazi polako polako pa treba dugo čekati. Sinjali smo red tako što smo naše groce stavili iza zadnjega i sad će druge žene, koje stižu, biti iza nas. Bucol od bunara od bijelog je kamena. Povirio sam u bunar. U dubinu. Vode je bilo jako jako malo. Točila je negdje iz mraka polako polako. Kamena kruna bunara bila je sva izbrazdana od potezanja konopa. Kanali u kamenu od konopa. Voda miriše na hladnoću. Osjećam je na licu. Hladnoća dolazi iz dubine bunara. Žena, koja je bila na redu, prestala je plesti džemper i uzela sić pa ga bacila u bunar. Vuče konop dugo jer je bunar dubok. Ulijeva vodu u grotac pažljivo da se ne prolije, a kad je gratac bio pun, podiže ga sama rukama na glavu i odlazi, a u jednoj ruci nosi torbu s pletivom. Odjednom zazvonili su svi groci jer ih žene pomiču za jedno mjesto prema bunaru. Naši su među zadnjima. Pavulinov i moj. A moja pranona nije čekala red, kažem Pavulinu, jer ona se ne boji mrtvih. A jedamput je srela na Dragovodi jednog mrtvog po noći, kažem Pavulinu. “Nemoj mi pričati jerbo ću to onda sanjati. Mene je strah kad je mrak.” Ali nije strašno, kažem mu. Nije strašno, jerbo moja se pranona ničega ne boji. “Onda mi pričaj”, kaže Pavulin, “onda mi pričaj.” Bila je noć bez mjeseca. Ništa se nije vidjelo, a nona je uzela grotac i krenula na Dragovodu. Kad je došla do groblja, tri puta se prekrstila i izmolila Očenaš koji jesi za sve mrtve. I došla na Dragovodu. Nije bilo nikoga. Baš nikoga. Bila je sama i ništa se nije bojala. Grabila je vodu sićom iz bunara. A vode je bilo puno puno jer nije bilo nikoga. Kad je napunila grotac, opet se prekrstila i da će podignuti grotac, ali ne može. Pokušava opet svom snagom, ali ne može. Opet moli Oče naš koji jesi za sve mrtve, ali opet ne može ni pomaknuti grotac s vodom. Grotac kao da se zalijepio za kamen bunara. Okrenula se, a ispred nje bio je visok neki čovjek. Lice mu u mraku nije mogla prepoznati. “Ćerce, jo ću ti pomoć!”, rekao je. Uzeo je grotac s obje ruke i podigao joj ga na glavu. Kad je digla ruku da bi pridržala grotac, dodirnula je njegovu. Bila je hladna kao voda iz Dragovode. On se okrenuo bez riječi. Bio je obučen u svečano odijelo, a na glavi je imao šešir. Isti takav šešir, rekla je pranona, imao je njen pokojni otac. Čuva ga u ormaru za uspomenu na njega. On ga je nosio samo nedjeljom kad je išao na misu, a kad nije išao na misu, nosio je običnu kapu kao i svi drugi muški. Išao je ispred nje. Kad su došli do groblja, u daljini je kukuriknuo pijetao. On je rekao “Jo sad gren” i ušao u groblje. A nona je donijela doma grotac vode. Nikome nije rekla što joj se dogodilo jer je znala da onda nitko neće htjeti piti vodu iz Dragovode. Odmah je otišla u sobu vidjeti je li u ormaru očev šešir. Nije ga bilo. Pretražila je cijelu kuću od konobe do tavana, ali crnog šešira od pokojnog oca više nije bilo. “To je strašna priča”, rekao je Pavulin. “Baš strašna. Bojim se da ću ja to sanjati. Moja majka neće ići na Dragovodu. Mi imamo oficira.” A sutra dolazi vodonosac pun vode. Svi su govorili vodonosac, vodonosac, vodonosac. Svi su govorili sutra, sutra. I bilo je sutra. Ja i Pavulin čekamo ga na mulu. Puno ljudi ga čeka. Dolazi vodonosac, kažu. Mora doći. Javili su da dolazi. I stigao je na naš mul. Vodonosac. Ogroman, gvozdeni brod pun vode. Pitam Pavulina kako to da nema žena koje će nositi vodu na glavi. On kaže da ja nemam pojma. Kaže, “ti ne znaš što je to vodonosac. Pa znaš ti da će sad voda uzbrdo teći!” Kako uzbrdo teći? Voda može samo nizbrdo teći, kažem ja. “Pa ti nemaš pojma”, kaže, “sad ćeš vidjeti.” Vojnici su izvadili na mul neke krugove, puno krugova. “To je cijev, namotana cijev”, kaže Pavulin. “Kroz nju teče voda uzbrdo.” Odmotavali su vojnici te krugove, a za njima je ostajala traka preko cijelog mula i rive. Jedan je od njih znao kojom ulicom će proći ta velika zmija koja raste, ulazi u ulicu, pa se penje uz strmu vijugavu kalu, pa onda uđe u jednu kuću. “Tu stanuje oficir”, rekao je Pavulin. Odjednom ta je traka počela bubriti, širiti se i sad je sva oživjela kao da je prava ogromna zmija kojoj je rep u vodonoscu, a glava u kući oficira. Miče se cijev baš kao da je prava zmija pa se trese, pa drhti. Dotaknuo sam je. Bila je strašna. Na nekim je mjestima iz te zmije šištala voda. Pravi vodoskok. Kušali smo je ja i Pavulin. Mene je smočila jer nisam odmah ustima pogodio mlaz. Bila je kao prava voda.”Prava pravcata”, rekao je Pavulin, “još i bolja od one iz Dragovode.” E, nije!, rekao sam ja. Baš nije! Voda iz Dragovode je najbolja. A onda je netko donio grotac i voda, koja je štrcala iz cijevi, sada je u luku padala u grotac. Već je pored njega čekao drugi, pa treći. “Šteta da voda teče po ulici, baš šteta,” govorili su. A kad smo se udaljili od rive, prateći zmiju uzbrdo, puno je bilo malih vodoskoka i uz svaki po jedan grotac ili sić, jerbo šteta je da teče voda po ulici. Pavulin je uvijek u džepovima imao čavle. On je volio čavle, a i ja. Bili su krivi I ruzinavi, ali isto se moglo probiti rupu na velikoj vodenoj zmiji. Pavulin je izvadio iz džepa čavao i probušio tri rupe iz kojih su šiknula tri vodoskoka. Bio je sav mokar od vodoskoka koji su šištali iz cijevi.  “Sramota je što se ovdje radi!”, povikao je netko onima što su čavlima bušili rupe u velikoj zmiji. “Zvat ću miliciju!” Pavulin je brzo izvadio iz džepa sve čavle i sakrio ih pod jedan kamen na ulici. “Kad ode vodonosac, onda ćemo ih uzeti”, rekao je Pavulin. “Mogla bi nas milicija!” A onda smo pobjegli jerbo bi nas mogla milicija. Zmija je ušla i u našu uličicu i to u Pavulinovu kuću i punila je Pavulinovu gustirnu jerbo je njegova tetka udana za oficira. “A to je vojna voda”, rekao je Pavulin, “vojna”. Ali velika je zmija već postala mekana, mlohava i vodoskoci su već bili sasvim sasvim sasvim mali. “Nema više vode!”, vikale su žene koje su kupile vodu. “Nema više vode! Iscurila je sva voda!”. Pavulin je žalosno gledao u tanki tanki mlaz vode koji je još tekao u gustirnu. Ubili ste zmiju! Probili ste je čavlima i sad je umrla, rekao sam Pavulinu. “Nisam ja. Ja sam samo tri male rupice. Od toga nije mogla umrijeti.” Mogla je!, kažem ja  Pavulinu, mogla je! A voda više nije tekla. Onda su došli vojnici i motali su mokru praznu cijev. Cijela je ulica bila mokra od prolivene vode. “Beš šteta!”, rekla je teta Domina, “baš šteta! Koliko se je grocih prolilo!”, rekla je žalosno. “Isteklo je vode više nego je ima Dragovoda. Koliko grocih, koliko grocih!”, vikala je teta Domina. Vojnici su motali veliku mrtvu vodenu zmiju. Baš je bila sasvim mrtva. Baš mrtva! I vodonosac je partio. “Idemo po čavle”, rekao je Pavulin, “da ih ne bi netko. Sad više neće milicija. Idemo po čavle.” I otošli smo. Ulica je bila još mokra od prolivene vode.  Pavulin je okrenuo kamen, skupio čavle i stavio ih u džep.”Nije ih nitko”, rekao je. “nije ih nitko.” Noćas sam se probudio usred noći od straha. Bio sam sav mokar od znoja. Sanjao sam strašan san. Velika vodena zmija gmiže ulicama i polako se penje prema Dragovodi. Žene viču i udaraju zmiju praznim grocima. “Svu će nam vodu! Svu će nam vodu!” Ali zmija polako, polako gmiže prema Dragovodi. Poznaje put. Žene viču. Gađaju je kamenjem. Ali zmija se penje prema Dragovodi. Trčimo bosi ja i Pavulin. Zmija gmiže pored groblja. Oči su joj strašne. Oči su joj zelene i pametne. A ona već na Dgagovodi, ona se penje na krunu bunara. Sve nas je pogledala svojim strašnim zelenim očima i stavila glavu u bunar duboko duboko. Čuje se je kako pije vodu. Drhti od radosti dok siše vodu. “Svu će nam vodu, svu će nam vodu!”, viču žene i udaraju je praznim grocima. Budim se. Velika je i strašna noć. Kad sam za stolom ispričao svoj san, otac je rekao: “Sagradit ćemo gustirnu!”. “Koju su pojele mršave krave”, rekla je pranona. Ocu suoči bile krvave od nespavanja, jerbo on noću lovi sardele. Jerbo on noću ne spava. Gledam njegove ruke na kojima se svjetlucaju zalijepljene luštre od ribe koje on puni u kašete svojim rukama dok su još žive. “Sagradit ćemo gustirnu od cimenta!”, rekao je, “od cimenta!”